11 – 18. септембар 2021. године
Свечано отварање изложбе: субота, 11. септембар 2021. у 19 часова
Ментор: ред. проф. Даниела Фулгоси
Факултет примењених уметности у Београду
Изложба Милице Вучковић интегрални је део њене докторске дисертације „Перцепција уметничког дела код класно различитог посматрача: интерактивна изложба слика и просторних инсталација“. Претпостављате већ да сте класно различити посматрач Ви, како би рекао Дишан „ посматрач доводи дело у контакт са спољним светом, дешифрујући, и интерпретирајући његове друге вредности.“ Дакле, генеза ове изложбе има своје крајње исходиште у утисцима које су посетиоци стекли и које су потом имали прилику да артикулишу кроз упитник који су попуњавали након обиласка.
…Поставка се састоји из три јединице које су засноване на једној теми – композицији са четири акта око постављене трпезе. Уметница није случајно изабрала акт и трпезу, то су ванвременски мотиви уметности који су упорно истрајавали. Акт као ултимативна ода уметности човеку, његовој несавршеној природи, симболу чулности и трпеза као дарови природе, богова, слава живота, обиље, свечани чин предавања дарова природе том истом човеку…много је асоцијација… Доручак на трави, Вечера у Емаусу само су неки од многих. Актови су у мирном ставу, нема наговештаја покрета, јасно се види да позирају и то искуство студије композиције, студије ставова, односа модела и уметника овде је недвосмислено наглашено као симбол старих традиција сликарства. Важно је обратити пажњу на то да су сви ликови окренути ка посматрачу чиме је ауторка још једном подвукла шта је фокус изложбе – публика. Лица су скривена јер емоцију у овом случају мора да учита публика. Осим тога можемо и то прекривање лица и шака (познатих средстава атрибуционог метода) основном бојом протумачити као јасно опирање процесима морелијевског додељивања дела уметнику тог нагонског порива посматрача да тумачи дело у односу на своја сазнања о уметнику, уметник брише трагове за собом остављајући публици празан простор. Такође, лица и шаке су прекривени црвеном бојом остављајући утисак дводимензионалности у контрасту са готово ахроматски моделованим остатком композиције. Црвени кругови могу да нас асоцирају и на Кандинског. Једна тема приказана је овде на три начина. Први приказ је репринт фотографије композиције на платну монументалних димензија. Ова painterly photo има своју референцу у минуциозности северне ренесансе са незаобилазним chairoscuro решењем светла које предстаља још једну референцу на каноне историје уметности. Подесећа нас и на фотографије Ервина Олафа. Такође, постављајући принт фотографије на платно, дакле технички репродуковано дело, предствљајући га као најчистије уље на платну са стотинама лазурних премаза тако драгих хиперреалистичком језику северне ренесансе уметница недвосмислено подмеће на место аутентичног уметничког дела техничку репродукцију симболички се осврћући на Бењаминов есеј и опомиње нас на трајну актуелност култа ауре уметничког дела код публике. Чињеница да је уметница ово дело поставила у багато украшен златни рам са црвеним граничником (који симболише музејску праксу излагања дела високе уметности) може се схватити као парафраза, не без ироније, свима нам познатих музејских канона. Сам податак да је дело у форми високог реализма оно које је на овој изложби добило улогу величанственог музејског експоната игра се са претпствакама да у најширој уметничкој публици идеално опонашање природе тј. реалности остаје као једини критеријум….
…Ауторка покушава да скицира на који начин и са каквим емоцијама се међу данашњом публиком перципирају одређени медији, стилови па чак и сама презентација дела у простору. Оно што је још важније је други део тог друштвеног процеса, који се поставља као велико питање, а то је на који начин се та повратна информација публике после преноси на уметнике и колико учествује у њиховим будућим изборима?
Из текста у каталогу Исидоре Вучић, дипл. ист. уметности
