доцент
Предмет: Писмо
На Факултету примењених уметности од 1952. до 1961. године.
Академски сликар Петар Младеновић рођен је у Београду 1923. године у коме је завршио основну школу »Филип Вишњић« и Четврту мушку гимназију. У току рата похађао је Школу за примењену уметност. Прикључио се НОБ-у и био на Сремском фронту. Радио је за Врховни штаб у оквиру сликарског одељења.
Примљен је на Академију ликовних уметности у Београду. Студирао је код професора Ивана Табаковића, Недељка Гвозденовића и Марка Челебоновића. Дипломирао је 1950. године. Постављен је за професора у Шестој мушкој гимназији. Прелази на Академију за примењене уметности, 1952. године, прво као хонорарни наставник, а затим у звању доцента за предмет Писмо на катедри Графика.
Од 1962. године има статус слободног уметника. Био је члан групе »Лада«. На Међународној изложби »Цвеће 1969« у Паризу добио је награду и диплому. Медаљу Оr anusara, за израду уникатне повеље и ликовну опрему изложбе »Камбоџа«, добио је од Нородома Сиханука. Издвајамо његову изложбу у галерији »Le Carrefour Des Arts« – Монтреал, Канада.
Самостално је излагао у Београду, Стокхолму, Милану, Монтреалу, Чикагу и другим градовима. Учествовао је на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Међу њима и на ЈАТ-овој »Изложби над Атлантиком«.
Ангажован је на опреми велике изложбе, посвећене нашој земљи и нашим људима, одржане у Југословенском павиљону на ЕКСПО-у, такође у Монтреалу. Поред ове извео је ликовне опреме бројних изложби у земљи (Загреб, Нови Сад, Београд) и иностранству (Њу Делхи, Утрехт, Хелсинки, Стокхолм). Опремио је више репрезентативних албума за председника Тита и друге државнике.
Има запажене радове из области примењене графике: ликовна решења и реализације поштанских марака , диплома, повеља, значки, шпица за филмове.
Бавио се илустрацијом и опремом књиге. Има графичке радове везане за плакат.
Данас живи и ради у Чикагу.
…………………………………………………………
Разговор уваженог новинара и публицисте Милоша Јевтића са сликаром Петром Младеновићем емитован је 11. априла 1993. године у оквиру циклуса »Гост Другог програма« Радио Београда на 70. рођендан овог нашег угледног сликара. Издавач »Луна« из Београда објавио је овај интервју јуна 1993. године. Занимљиво је да је уз првих 50 нумерисаних примерака приложена по једна оригинална графика Петра Младеновића.
У аутобиографској књизи »Живот са палетом« издавача IBC’98 Београд, 1997. године, Петар Младеновић већ насловима одељака упућује на своју осетљиву и благу природу, на своју посвећеност уметности… Међу њима издвајамо:Бајка о ружиној вили и мајстору кројачу, Рукопис природе рукопис уметности, Рађање сликара, Детињство, Пријатељева библиотека, Стрип потискује филм, Гимназија, Изложбе, Рат, Окупација, Школа за примењену уме тност, Писмом уметности против писма хаоса, Ликовна психологија, Калиграфско чудо, Уметничка академија, Два антипода: Рашко Димитријевић и дијалектички материјализам, Забрана путовања, Повлашћени студентски живот, Радне акције, Магда, Педагошки рад, Писмо, Старо сајмиште, Жудња за палетом, Магнетна чар Париза, Полетарац, Слободан уметник, Караван сликара, Атеље радионица и расправаоница, Зашто цветови, Критика, Иностранство или путовања, Италија уточиште сликара, Сећање на Бројгела музеји, Исељенички случај, Сиромашна Америка, Чар излагања…Младеновић са сетом и врло емотивно износи своје сећање на крај у коме је провео детињство. Издвајамо део којим наговештава своју животну професију.
»Терен Црвеног крста је узвишен, а из ку ће се, са првог спрата пружао поглед ширине и дубине перспективе… с једне стране Звездара и опсерваторија, с десне, према југу, Авала, а на супротној река Дунав. Раскошна перспектива која је улазила у сликарево око и надилазила његову могућност да је разуме. Биће потребно пуно времена да бих сазнао шта је тајна перспективе. И оне уметничке, и оне животне«.
Описујући своје другаре из краја као Кајмакчаланце из Кајмакчаланске улице, робусне у игри и оне друге мирне, из Жичке улице, на које као да је пала манастирска благост, Младеновић нас посредно подсећа на важну везу уметника и назива његових слика. Ови називи посматрачу причају причу о личности ствараоца, јер имена су често знамења.Нашу пажњу посебно привлачи поетско у називима слика рађених старом сликарском техником уља или оном са темпером и уљем, а то су: Атмосфера залазећег сунца, 1968; Игра црвеног пупољка, 1968; Отуђење, 1968; Лирско расположење, 1968; Изненађење, 1968; Сећање на старе мајсторе, 1970; Амстердам у сликаревим мислима, 1972; Време, 1974; Пропаст цвета, 1976; Цвеће, 1982; Музика, 1983; Заробљени нар, 1995; Римска глава, 1996; Хармонија, 1997; Тајна кристала, 1997; Сусрет цивилизација, 1997; Сентиментално цвеће, 1998; Порекло геометрије, 1999; Сто цветова, 2000, и друге.
»…И у гимназији сам био одличан из цртања. Прве праве поуке сам добио од професора Винка Грдана, са којим сам, касније, био колега на Академији и у УЛУС-у. Позајмљивао ми је књиге са репродукцијама и разговарао са мном над мојим цртежима о сликарству. У ствари, професор Грдан ми је и помогао да се определим за уметност.«
Младеновић истиче два догађаја, њему изузетно важна, из 1939. године. Први је изложба »Француско сликарство 19. века« у Музеју кнеза Павла, јер је тада први пут имао прилику да види оригиналне радове Сезана, Короа, Курбеа, Делакроа, Манеа, Давида и др. Други догађај је била Изложба Саве Шумановића на којој је било изложено много слика, акварела, цртежа и скица… Пажњу му је привукла Шумановићева чаролија употребе беле боје. Док је дуго разгледао радове, посматрао га је сам Сава Шумановић о коме пише »…остао ми је урезан, дубоко у сећању, лик човека са беретком на глави. Физичким изгледом привлачио је пажњу. Исто тако, из њега је избијала нека магнетна сила, иста она енергија која се видела на његовим сликама…«
Из периода окупације, када је похађао Школу за примењену уметност, описује услове у којима су школе радиле. »Из зграде уметничке школе, преко пута Патријаршије, често смо се селили у друге зграде. Сами смо преносили клупе, штафелаје и гипсане моделе… тако смо неко време настављали рад у просторијама Музеја кнеза Павла, да би после неколико месеци прешли у зграду Архитектонског факултета који није радио. Средње и више школе отаљавале су ово унесрећено време.«
»Ја сам упорно цртао и писао трском, како нас је учио професор Радочај, упоређујући писмо и изједначавајући га са осталим уметностима. То није било механичко прецртавање слова разних азбука, већ слободно писање трском, без лењира и шестара… без поштапала како је имао обичај да каже Радочај… «
»… Ја сам – упоредо са студијама графике и сликарства – почео да се интензивно занимам и за декоративно и орнаментално писмо, којима ме је несебично подучавао Радочај. Касније сам један део живота »жртвовао« калиграфији, занату над занатима, односно уметности руке, која усмерава туђи текст. Мислим и данас да је калиграфија била моја ликовна психологија, која је тек требало да ми отвори пут потпуне слободе ка сликарству, дакле мојој уметности. У осталом, бављење писмом је дружење с књигом. Писмо и није ништа друго но потреба да се мудрост речи обогати визуелном мудрошћу!«
Пред крај рата Младеновић је ступио у Народноослободилачку војску. По ослобођењу, био је, одлуком Врховног штаба, додељен сликарском одељењу, које је било у пасажу у Кнез Михаиловој улици. Ту су били и Иван Табаковић, Матија Зламалик и Антон Хутер.
По завршетку II светског рата, Младеновић је уписао Академију ликовних уметности. Био је у класи професора Ивана Табаковића заједно са Петром Омчикусом, Батом Михајловићем, Мићом Поповићем, Милетом Андрејевићем, Александром Јеремићем Цибетом, Љубинком Јовановић, Вером Божичковић…« нека ми опросте оне колеге и колегинице које ненамерно нисам споменуо, јер сећање, као и сликарска срећа, долази од тренутка до тренутка.«
Младеновић наглашава изузетност професора Рашка Димитријевића од кога су научили шта је то достојанство уметности. Пред крај студија уведен им је предмет дијалектички материјализам. Већина је сматрала да им није потребан, јер »мало је времена у студирању сликарства од четири године, да се постигне одличан успех. Па још трошити време и на политизовање.« Чини нам се да је данас, у поступку реакредитације по начелима Болоње, добро да се подсетимо на ово мишљење из 50-тих година прошлог века студената сликарства прве послератне генерације Ликовне академије, да четири године студија нису довољне да се постигне највиши резултат. Њихов став је још једна потврда да су три године основних студија потпуни промашај.
»Дипломирао сам у пролеће, а већ у јесен постављен за професора приправника у Шестој мушкој гимназији. Као члан УЛУСа имао сам право на максимум од 16 часова недељно. Током рада у Гимназији оформио сам први атеље у Београду за обдарене и заинтересоване ученике.« Као професора гимназије, декан Академије за примењене уметности Бранко Шотра и професор Иван Табаковић позвали су Младеновића да предаје Писмо на Графичком одсеку. Касније је конкурсом примљен у звање доцента. »Као професор писма, односно његовог развоја и палеографије, неговао сам код студената осећање за карактер слова, за њихов смисао и за психолошко одређивање онога ко га употребљава. Овај психолошки ниво писма треба видети на примеру такозваног курзива. Они који нису никада видели рукописе Бодлера, Малармеа или Мајаковског, сиромашнији су за разумевање унутрашњег вулкана који у свакоме од нас постоји, а који се код уметника најизраженије активира…
Имао сам доста студената… Међу њима, ипак, истичем Богдана Кршића, Љубу Поповића, Саву Ракочевића, Миодрага Вартебедијана и Слободана Јевтића Пулику. Многих се, нажалост, не сећам по имену… Имао сам велико задовољство у раду са студентима.« Они су га из милоште звали Пера Бамбус. »Многи су имали великог успеха у опреми књига, насловних страна и слично… Писмо је таква дисциплина духа која је добра основа за уметничко умеће уопште.«
»Лична познанства са најпознатијим стрип мајсторима обогатила су моја цртачка сазнања. Међу њима сам највише ценио Кузњецова, Лобачева, Соловјева, Ђуку Јанковића, а нарочито сам волео радове Николе Навојева.«
»Доласком на Графички одсек, схватио сам да је моје раније бављење стрипом био тек почетни корак ка уметности. Покушај да се стави на папир покрет фигуре људи, животиња или свега осталог у природи, што намеће израда цртежа у стрипу, разликује се потпуно од цртежа гледаног очима уметника сликара, графичара или скулптора. Јер, кроки носи један специфичан и неупоредив набој сугестивности.«
»Од 1954. године највише државне и јавне институције су ми се обраћале за стручну помоћ, пре свега из области писма. Велики је списак тих радова, ликовно графичких решења, опрема и стилизација диплома, марака, повеља и албума. Посебну педантност и артифицијелност захтевао је рад на повељама страним државницима… Поводом проглашења цара Хаила Селасија почасним грађанином Београда израдио сам нацрт и потом извео повељу на пергаменту коју сам украсио чистим златом… На пример на повељи Бурманској унији, којој је наша влада поклањала наоружање, исписивање сам радио нашим и бурманским писмом, па је златом украшена повеља садржавала преко хиљаду знакова слова писаних тушем на пергаменту.« Морамо се сложити да је овај озбиљан уметнички рад најчешће анониман, јер тај изузетан труд уложен у радове из области примењене графике са специфичним уникатним садржајем и вредношћу, на подлогама какве су пергамент, кожа или свила, има прилику да види само мали број људи а, најчешће, ова дела одлазе из земље.
Шездесетих година Младеновић је био ликовни уредник часописа за децу »Полетарац«. Наглашава да га је тај рад вратио у свет детињства, да је »Полетарац« био дело великог броја ентузијаста. Издваја академика Љубицу Сокић, затим Марка Крсмановића, Десанку Максимовић, Драгана Лукића, Слободана Гавриловића… Сентиментално га назива »листом који је богатио, а не претио, благодарном језику детињства«.
У свим временима државна служба значила би уметнику решену и сигурну егзистенцију. Зато нас Младеновићево напуштање доцентског посла, ради испуњења унутрашње потребе да штафелају преда сву радну и менталну енергију, уверава да ове редове посвећујемо делу уметника рођеног да буде сликар.
»Сликање од 1962. године испуњава сав мој живот. Пејзажи, мртве природе и, нарочито, цвећа постају моја опсесија. Зашто цветови? Можда једино зато што су цвећа, у мом поимању света, представе живота и мисаоности.«
Под утиском ауторове лирске прозе о почетку велике љубави родитеља која је њиховој деци остала као узор, а о којој читамо… »Учећи језик једно од другог отац и мајка су се учили сталним виђањима: за сваку новонаучену реч даровали су једно друго ружом. За сваки неспоразум, због незнања језика, мирили су се даривањем руже.« Чини нам се као да је симбол ове љубави садржан и задржан у сваком насликаном букету њиховог сина. »Цвећа сам, и до данас наставио да сликам упорно бранећи свој поглед на свет од свих изазова модерне цивилизације и модерне уметности.«
Ненад Симић, историчар уметности, пише: »Живети као заточеник у свету своје тематске ренесансе, доследни поклоник цвећа, хармоније и ритмике, Младеновић је, у овом веку технократије, у ствари залутали бард…«
У тачност ових навода не сумњамо и зато што нас је Младеновићево сећање, на пример на двориште родитељске куће његове мајке у Сливену, у Бугарској, уверило да постоји његова директна веза и потреба за сликањем само оног што види и посматра у околини, оног што најчешће подразумевамо под појмом природа.
»С обе стране стазе растао је шимшир, који је испуштао пријатан, освежавајући мирис. То зелено бокорасто жбуње испуштало је рано изјутра опојни мирис, свој дах, али исто тако и на јаком сунцу, и посебно после пролазних пљускова, и тај се мирис упио и везао уз мене за читав живот.«
»Неспорно је да сам се определио за стару технику, боље рећи технику старих мајстора. То значи да слагање боја, односно појава или предмета – у овом конкретном случају: цветова – вршим на другачији начин. Код мене лазури не постоје да би изнашли или изнудили тон, већ су они сама структура, а самим тим и наративни део слике… С обзиром на технику сликам дуго и пажљиво. Не журим.«
Од многобројних критика угледних историчара уметности и ликовних теоретичара издвајамо следеће две. У тексту насловљеном као »Загонетни реализам«, ликовни и књижевни критичар Предраг Драгић Кијук, истиче: »Открића увек смишљено одабране перспективе, увек пажљиво наношење површине боје на платно, увек одабрано нијансирање уз помоћ лазура – уверава нас у потребу враћања овим сликама, и спознаји да нас је артифицијелност обманула. Тек захваљујући студиознијем посматрању ових тема о цвећу откривамо загонетни слој ликовног значења, откривамо скривену анализу света, један истовремено поетски и метафизички реализам.«
Италијански ликовни критичар Марио Синтик је записао: »…са Младеновићем тема о цвећу, данас такорећи заборављена, враћа се у нашу свест и изражава се у нашој души, стимулишући једну нову и активнију интерпретацију.«
Разочаран у ликовна остварења која је имао прилике да види у Америци, а која, по Младеновићу, не прате њено материјално богатство, он пише: »… одлучио сам да прекинем са путовањима и свој уморни штафелај поставим у имагинарну статичност мог Београда. Одавде видим боље, и разумем боље, смисао уметности и живота. Ако са старошћу уметника долази мудрост, онда сам је ја нашао у одгонетању византијске молитве светлости.«
Захваљујући литерарном дару да кроз свој дневник »Живот са палетом« остави документарни траг о људима и догађајима који га прате све до данас, значи готово девет деценија, Младеновић постаје хроничар времена у коме живимо помажући нам да боље разумемо прошлост, садашњост и будућност ликовног стваралаштва код нас и у свету.
Ивана Марцикић
»Сигнум« бр. 8
