Ванредни професор
(1905–1961)
Предмети: Опрема књиге, Цртање и Вечерњи акт
На Факултету примењених уметности од 1948. до 1961. године.
…………………………………………………….
Од самог оснивања Академије примењених уметности 1948. године један од професора био је Антон Хутер.
Антон Хутер рођен је у Цриквеници 1905. године. Родитељи, отац Антон и мајка Марија били су из Земуна у који су се вратили1914. године.
После завршетка уметничке школе у Београду на којој су му професори били Милан Миловановић, Љуба Ивановић, Петар Добровић,одлази 1928. године у Париз, у школу Андре Лота која је за нашу уметност од посебног значаја јер су је посећивали многи наши сликари (М. Шербан, М. Стевановић, С. Шумановић, М. Коњовић, З. Петровић, С. Аралица, И. Лучев, С. Рајковић и др.). Исте године Хутер излаже у Паризу са П. Лубардом, М. Шербаном, К. Хегедушићем, Момчилом Стевановићем, Ј. Планчићем.
У Београду први пут наступа у децембру 1928. године на Првој јесењој изложби београдских уметника организованој поводом отварања Уметничког павиљона »Цвијетa Зузорић«.
Његове слике у том периоду,па све до почетка рата крећу се, према Миодрагу Б. Протићу, од кубистичких покушаја до експресионизма који му је био ближи, али је и у оквиру ове оријентације трансформисао свој ликовни језик од пригушеног ка светлијем колориту. У основи његовог сликарства стајала је лирска природа коју је запазио Тодор Манојловић 1932. године а о којој пишу и Ђорђе Поповић 1962. и Павле Васић 1971. године.
Тих и мио човек како су га описивали његове колеге и ђаци и у сликарству је исказивао деликатност и елегичност без обзира на тематику. Аутор многих пејзажа, ведута, портрета показивао је склоност и ка жанр сценама у складу са својим интересом за социјалне теме.
До рата имао је две самосталне изложбе, одржане 1933. године у Београду и Новом Саду. Од 1929. био је члан групе Облик (основане 1926) и излагао редовно на њеним изложбама све до последње, Шеснаесте изложбе одржане 1938/1939. године. Био је члан и Кола југословенских уметника основаног 1930. са циљем да се изборе за боље услове излагања тадашњих ликовних уметника.
За слику »Циркус« добио је Политикину награду 1935. године.
Припаднике групе »Облик« повезивало је схватање да треба:»учинити сликарство аутономним, дати слици да говори сликарским језиком без посредовања анегдоте и без књижевне, филозофске или било какве сличне идеје« (М. Кашанин). Ова група је превела српско сликарство из конструктивистичког у колористичко сликарство што је било иманентно и Хутеровом схватању слике. У распону од интимизма до поетског реализма кретаће се његово сликарство и у послератном периоду без обзира на херојске теме и реализам као захтев једног кратког периода од 1945. до 1950. године.
Уништене слике
У бомбардовању 1941. године страдала је кућа у којој је Антон Хутер становао и уништене су скоро све његове слике. Ратне године проводи повучено у Београду на Косанчићевом венцу у броју 19, месту многих сликарских атељеа, својеврсном Bateau Lavoir београдских сликара. Ради као помоћник у стоматолошкој ординацији у једној од суседних кућа и слика интимни свет који га окружује, углавном портрете.
Године 1944. ступа у пропагандно оделење Врховног штаба НОБ-а заједно са Матијом Зламаликом, Сретеном Докићем и другима. Тада наступа период другачије активности Антона Хутера. Време и место захтевају израду великих паноа са ликовима идеолога комунизма, маскирно осликавање артиљеријског оруђа и авиона, израду штампаног пропагандног материјала. Тако је Хутер почео да се бави примењеном графиком и у наредном периоду радио плакате, поштанске марке, позивнице, честитке, а нарочито ће се истаћи као илустратор.
Од 1947. године најпре предаје у Школи за примењену уметност а по оснивању Академије примењених уметности 1948. године постаје професор на катедри Графике и поред Цртања и Вечерњег акта предаје и Опрему књиге.
Вешт и добар цртач
Антон Хутер је био вешт и добар цртач и у основи многих његових слика стоји жив цртеж (серија »Маслињаци«, „Холандске ведуте“). Његове илустрације украсиле су многе дечје књиге (»Робинсон Крусо«, »Пепељуга«, »Срце«, »Прича о јежу«, »Догађаји у јеловнику«, »Андeрсенове бајке«, »Поле луткар«, »У нашем врту«).
Медведић који је постао знак Дечје књиге као и специфични лого ове издавачке куће који су обележили детињства послератне деце, такође су дело Антона Хутера, као и зелена ђачка књижица коју су добијале генерације ученика педесетих и шездесетих година прошлог века.
Илустрације са сложеном нерватуром цртежа изражавају суверено владање композицијом, смисао за детаље, љупкост дечјих фигура и неопходан графички осећај. Изнад свега цртежи Антона Хутера садрже изузетну лакоћу. Између крокија и сложених детаља они дочаравају неопходну атмосферу датог књижевног предлошка и представљају значајну допуну дечјем образовању и сазнању.
Последња самостална изложба Антона Хутера одржана је у Скопљу 1960. године. Умро је 1961. године у Београду. Постхумно о годишњици смрти, 1963. године одржана је његова изложба у Уметничком павиљону »Цвијета Зузорић« на месту где се 1928. први пут представио београдској јавности као сликар. О десетогодишњици смрти, 1971. године организована је ретроспективна изложба његових радова у Галерији културног центра Београда. Од тада његово дело више није самостално излагано. Његови радови у области примењене графике остали су непознати јавности.
Овај сликар »светлости које му никад није било довољно« (Павле Васић) препуштен је постепено забораву.
Гордана Поповић Васић
