DusanJankovic

Душан Јанковић

Наставник

01 Аутопортрет, 1926.

02 Аутопортрет

03 Плакат за манифестацију »1002. ноћ«

04 Нацрт за плакат

05 Нацрт за одећу

06 Нацрт за тепих

07 Нацрт за намештај

08 Екслибрис

09 Опрема књиге

10 Опрема књиге

11 Илустрације за књигу

12 Опрема књиге

13 Опрема књиге

14 Опрема књиге

15 Илустрације за књигу

16 Опрема каталога

17 Опрема каталога

18 Нацрти за писма

19 Нацрти за иницијале

20 Нацрти за иницијале

21 Иницијал

22 Иницијал

23 Иницијал

24 Дрворез

25 Париз

26 Париз

27 Париз

28

Предавач
(1894-1950)

Предмети: Примењена графика и Декоративно писмо

На Академији примењених уметности од 1948. до 1950. године.

Рођен је 1894. године у Нишу. Због избијања рата прекида студије архитектуре, и прикључивши се 1915. године српској војсци, прелази Албанију и доспева у Француску. У Паризу уписује приватну школу за архитектуру Аркеј (Arcueil, 1917-1918), и потом као државни питомац студира на сликарском одсеку Националне школе декоративних уметности (École Nationale Supérieure des arts Décoratifs) од 1918-1921.

Осим цртежом и графиком, Душан Јанковић се бавио графичким обликовањем различитих врста публикација, међу којима се издваја опрема и илустрација књига, обликовао је плакате, пројектовао је ентеријере и намештај, креирао одевне предмете, сценске костиме и нацрте за тканине, израђивао нацрте за порцелан и керамику.

На Међународној изложби модерних декоративних и индустријских уметности одржаној 1925. у Паризу, излагао је и у нашој и у француској селекцији, и био потпредседник међународног жирија за област керамике.

По повратку у Београд 1935. године, углавном се посветио примењеној графици и повремено се бавио графиком. Био је уметнички инструктор Државне штампарије, технички директор издавачког предузећа „Ново покољење“, уметнички уредник часописа „Југославија“.

Године 1948. постаје предавач примењене графике и декоративног писма на Академији примењених уметности у Београду.

Осим у земљи, његове графике су биле заступљене на групним изложбама у Пољској, Америци, Данској, Чешкој. Умро је 1950. године у Београду. Одликован је Орденом Светог Саве V реда.

Душан Јанковић је био је изузетно свестран аутор, аутентични протагониста времена у коме је живео, образован и динамичан, чије се стваралаштво исполјавало у разноврсним аспектима уметничког деловања. Све до изложбе организоване у Београду 1965. године, његов рад је код нас био мање познат, с обзиром да је знатан део живота провео ван земље, у Француској, и да је умро веома рано, 1950, са свега 56 година. Последња изложба овог уметника одржана је пре скоро тридесет година.

Душан Јанковић у Француској делује као слободан уметник, бави се графиком и цртежом, у првим годинама свог уметничког стваралаштва и сликарством, као и различитим дисциплинама примењене уметности. У Паризу добија ангажмане од великих издавача, Фламариона (Flammarion, Ларуса (Larousse), Монд Модерна (Monde Monderne). Постаје сарадник чувене мануфактуреза израду порцелана и уметничке керамике у Севру (Manufacture nationale de porcelaine de Sèvres) и фабрике порцелана „Блош и синови“ (Bloch et Fils). Између осталог, пројектује вилу у Сен Клуу крај Париза, као и целокупну унутрашњу декорацију и намештај. Према Јанковићевом нацрту реализован је ентеријер једне сале Мулен Ружа. Паралелно са овом продукцијом, настају цртежи и графички листови у техници дрвореза, бакрописа и литографије, у којима преовлађују представе града и представе природе.

…………………………………………………….

Графичком уметношћу у Београду између два рата бавили су се многи наши познати ликовни уметници […] Но, први међу првима свакако је Душан Јанковић. За овакву, на први поглед, пресмелу констатацију има више разлога. Јанковић је један од тада ретких високо образованих уметника, па према томе и професионално компетентних уметника. Он је у својој богатој уметничкој пракси подједнако успешно радио у свим дисциплинама примењене графике, досежући до највиших резултата. И најзад, пре и боље од свих својих савременика био је упућен у контемплативну и магијску моћ графичких знакова […] Са финим осећајем за меру уносио је елементе из националне графицке и калиграфске баштине. На тај начин у збрци владајућих стилова – француски класицизам, сецесија, баухаусовски конструктивизам, експресионизам, неокласицизам – он гради сопствени аутентични израз, препознатљив у београдској примењеној графици.

Слободно се може рећи да је у своје време био код нас једини који је истински познавао слово. Познавао је подједнако добро његову морфологију у калиграфским и типографским облицима. Врстан зналац и још бољи мајстор у извођењу веома различитих по пореклу ћириличних, латиничних и готских писама, он узорно утиче на развој и интересовање за ову врсту графичког изражавања. Слова су му, када то хоће, беспрекорна у стилу, али врло често то су слободно обликоване форме нетрадиционалног облика у погледу стила са зналачким импликацијама историјских стилова. То су нове измишљене форме које често немају логику класичних образаца – не проистичу из логике инструмената за писање. Сва његова писма имају декоративну снагу, перфектну извођачку чистоту и елеганцију и остају као трајна вредност наше калиграфске и типографске баштине.

Стјепан Филеки

back to top