Petar Mladenović

docent

Predmet: Pismo

Na Fakultetu primenjenih umetnosti od 1952. do 1961. godine.

Akademski slikar Petar Mladenović rođen je u Beogradu 1923. godine u kome je završio osnovnu školu »Filip Višnjić« i Četvrtu mušku gimnaziju. U toku rata pohađao je Školu za primenjenu umetnost. Priključio se NOB-u i bio na Sremskom frontu. Radio je za Vrhovni štab u okviru slikarskog odeljenja.

Primljen je na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Studirao je kod profesora Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića i Marka Čelebonovića. Diplomirao je 1950. godine. Postavljen je za profesora u Šestoj muškoj gimnaziji. Prelazi na Akademiju za primenjene umetnosti, 1952. godine, prvo kao honorarni nastavnik, a zatim u zvanju docenta za predmet Pismo na katedri Grafika.

Od 1962. godine ima status slobodnog umetnika. Bio je član grupe »Lada«. Na Međunarodnoj izložbi »Cveće 1969« u Parizu dobio je nagradu i diplomu. Medalju Or anusara, za izradu unikatne povelje i likovnu opremu izložbe »Kambodža«, dobio je od Norodoma Sihanuka. Izdvajamo njegovu izložbu u galeriji »Le Carrefour Des Arts« – Montreal, Kanada.

Samostalno je izlagao u Beogradu, Stokholmu, Milanu, Montrealu, Čikagu i drugim gradovima. Učestvovao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Među njima i na JAT-ovoj »Izložbi nad Atlantikom«.

Angažovan je na opremi velike izložbe, posvećene našoj zemlji i našim ljudima, održane u Jugoslovenskom paviljonu na EKSPO-u, takođe u Montrealu. Pored ove izveo je likovne opreme brojnih izložbi u zemlji (Zagreb, Novi Sad, Beograd) i inostranstvu (Nju Delhi, Utreht, Helsinki, Stokholm). Opremio je više reprezentativnih albuma za predsednika Tita i druge državnike.

Ima zapažene radove iz oblasti primenjene grafike: likovna rešenja i realizacije poštanskih maraka , diploma, povelja, znački, špica za filmove.
Bavio se ilustracijom i opremom knjige. Ima grafičke radove vezane za plakat.
Danas živi i radi u Čikagu.

…………………………………………………………

Razgovor uvaženog novinara i publiciste Miloša Jevtića sa slikarom Petrom Mladenovićem emitovan je 11. aprila 1993. godine u okviru ciklusa »Gost Drugog programa« Radio Beograda na 70. rođendan ovog našeg uglednog slikara. Izdavač »Luna« iz Beograda objavio je ovaj intervju juna 1993. godine. Zanimljivo je da je uz prvih 50 numerisanih primeraka priložena po jedna originalna grafika Petra Mladenovića.

U autobiografskoj knjizi »Život sa paletom« izdavača IBC’98 Beograd, 1997. godine, Petar Mladenović već naslovima odeljaka upućuje na svoju osetljivu i blagu prirodu, na svoju posvećenost umetnosti… Među njima izdvajamo:Bajka o ružinoj vili i majstoru krojaču, Rukopis prirode rukopis umetnosti, Rađanje slikara, Detinjstvo, Prijateljeva biblioteka, Strip potiskuje film, Gimnazija, Izložbe, Rat, Okupacija, Škola za primenjenu ume tnost, Pismom umetnosti protiv pisma haosa, Likovna psihologija, Kaligrafsko čudo, Umetnička akademija, Dva antipoda: Raško Dimitrijević i dijalektički materijalizam, Zabrana putovanja, Povlašćeni studentski život, Radne akcije, Magda, Pedagoški rad, Pismo, Staro sajmište, Žudnja za paletom, Magnetna čar Pariza, Poletarac, Slobodan umetnik, Karavan slikara, Atelje radionica i raspravaonica, Zašto cvetovi, Kritika, Inostranstvo ili putovanja, Italija utočište slikara, Sećanje na Brojgela muzeji, Iseljenički slučaj, Siromašna Amerika, Čar izlaganja…Mladenović sa setom i vrlo emotivno iznosi svoje sećanje na kraj u kome je proveo detinjstvo. Izdvajamo deo kojim nagoveštava svoju životnu profesiju.

»Teren Crvenog krsta je uzvišen, a iz ku će se, sa prvog sprata pružao pogled širine i dubine perspektive… s jedne strane Zvezdara i opservatorija, s desne, prema jugu, Avala, a na suprotnoj reka Dunav. Raskošna perspektiva koja je ulazila u slikarevo oko i nadilazila njegovu mogućnost da je razume. Biće potrebno puno vremena da bih saznao šta je tajna perspektive. I one umetničke, i one životne«.

Opisujući svoje drugare iz kraja kao Kajmakčalance iz Kajmakčalanske ulice, robusne u igri i one druge mirne, iz Žičke ulice, na koje kao da je pala manastirska blagost, Mladenović nas posredno podseća na važnu vezu umetnika i naziva njegovih slika. Ovi nazivi posmatraču pričaju priču o ličnosti stvaraoca, jer imena su često znamenja.Našu pažnju posebno privlači poetsko u nazivima slika rađenih starom slikarskom tehnikom ulja ili onom sa temperom i uljem, a to su: Atmosfera zalazećeg sunca, 1968; Igra crvenog pupoljka, 1968; Otuđenje, 1968; Lirsko raspoloženje, 1968; Iznenađenje, 1968; Sećanje na stare majstore, 1970; Amsterdam u slikarevim mislima, 1972; Vreme, 1974; Propast cveta, 1976; Cveće, 1982; Muzika, 1983; Zarobljeni nar, 1995; Rimska glava, 1996; Harmonija, 1997; Tajna kristala, 1997; Susret civilizacija, 1997; Sentimentalno cveće, 1998; Poreklo geometrije, 1999; Sto cvetova, 2000, i druge.

»…I u gimnaziji sam bio odličan iz crtanja. Prve prave pouke sam dobio od profesora Vinka Grdana, sa kojim sam, kasnije, bio kolega na Akademiji i u ULUS-u. Pozajmljivao mi je knjige sa reprodukcijama i razgovarao sa mnom nad mojim crtežima o slikarstvu. U stvari, profesor Grdan mi je i pomogao da se opredelim za umetnost.«

Mladenović ističe dva događaja, njemu izuzetno važna, iz 1939. godine. Prvi je izložba »Francusko slikarstvo 19. veka« u Muzeju kneza Pavla, jer je tada prvi put imao priliku da vidi originalne radove Sezana, Koroa, Kurbea, Delakroa, Manea, Davida i dr. Drugi događaj je bila Izložba Save Šumanovića na kojoj je bilo izloženo mnogo slika, akvarela, crteža i skica… Pažnju mu je privukla Šumanovićeva čarolija upotrebe bele boje. Dok je dugo razgledao radove, posmatrao ga je sam Sava Šumanović o kome piše »…ostao mi je urezan, duboko u sećanju, lik čoveka sa beretkom na glavi. Fizičkim izgledom privlačio je pažnju. Isto tako, iz njega je izbijala neka magnetna sila, ista ona energija koja se videla na njegovim slikama…«

Iz perioda okupacije, kada je pohađao Školu za primenjenu umetnost, opisuje uslove u kojima su škole radile. »Iz zgrade umetničke škole, preko puta Patrijaršije, često smo se selili u druge zgrade. Sami smo prenosili klupe, štafelaje i gipsane modele… tako smo neko vreme nastavljali rad u prostorijama Muzeja kneza Pavla, da bi posle nekoliko meseci prešli u zgradu Arhitektonskog fakulteta koji nije radio. Srednje i više škole otaljavale su ovo unesrećeno vreme.«

»Ja sam uporno crtao i pisao trskom, kako nas je učio profesor Radočaj, upoređujući pismo i izjednačavajući ga sa ostalim umetnostima. To nije bilo mehaničko precrtavanje slova raznih azbuka, već slobodno pisanje trskom, bez lenjira i šestara… bez poštapala kako je imao običaj da kaže Radočaj… «

»… Ja sam – uporedo sa studijama grafike i slikarstva – počeo da se intenzivno zanimam i za dekorativno i ornamentalno pismo, kojima me je nesebično podučavao Radočaj. Kasnije sam jedan deo života »žrtvovao« kaligrafiji, zanatu nad zanatima, odnosno umetnosti ruke, koja usmerava tuđi tekst. Mislim i danas da je kaligrafija bila moja likovna psihologija, koja je tek trebalo da mi otvori put potpune slobode ka slikarstvu, dakle mojoj umetnosti. U ostalom, bavljenje pismom je druženje s knjigom. Pismo i nije ništa drugo no potreba da se mudrost reči obogati vizuelnom mudrošću!«

Pred kraj rata Mladenović je stupio u Narodnooslobodilačku vojsku. Po oslobođenju, bio je, odlukom Vrhovnog štaba, dodeljen slikarskom odeljenju, koje je bilo u pasažu u Knez Mihailovoj ulici. Tu su bili i Ivan Tabaković, Matija Zlamalik i Anton Huter.

Po završetku II svetskog rata, Mladenović je upisao Akademiju likovnih umetnosti. Bio je u klasi profesora Ivana Tabakovića zajedno sa Petrom Omčikusom, Batom Mihajlovićem, Mićom Popovićem, Miletom Andrejevićem, Aleksandrom Jeremićem Cibetom, Ljubinkom Jovanović, Verom Božičković…« neka mi oproste one kolege i koleginice koje nenamerno nisam spomenuo, jer sećanje, kao i slikarska sreća, dolazi od trenutka do trenutka.«

Mladenović naglašava izuzetnost profesora Raška Dimitrijevića od koga su naučili šta je to dostojanstvo umetnosti. Pred kraj studija uveden im je predmet dijalektički materijalizam. Većina je smatrala da im nije potreban, jer »malo je vremena u studiranju slikarstva od četiri godine, da se postigne odličan uspeh. Pa još trošiti vreme i na politizovanje.« Čini nam se da je danas, u postupku reakreditacije po načelima Bolonje, dobro da se podsetimo na ovo mišljenje iz 50-tih godina prošlog veka studenata slikarstva prve posleratne generacije Likovne akademije, da četiri godine studija nisu dovoljne da se postigne najviši rezultat. Njihov stav je još jedna potvrda da su tri godine osnovnih studija potpuni promašaj.

»Diplomirao sam u proleće, a već u jesen postavljen za profesora pripravnika u Šestoj muškoj gimnaziji. Kao član ULUSa imao sam pravo na maksimum od 16 časova nedeljno. Tokom rada u Gimnaziji oformio sam prvi atelje u Beogradu za obdarene i zainteresovane učenike.« Kao profesora gimnazije, dekan Akademije za primenjene umetnosti Branko Šotra i profesor Ivan Tabaković pozvali su Mladenovića da predaje Pismo na Grafičkom odseku. Kasnije je konkursom primljen u zvanje docenta. »Kao profesor pisma, odnosno njegovog razvoja i paleografije, negovao sam kod studenata osećanje za karakter slova, za njihov smisao i za psihološko određivanje onoga ko ga upotrebljava. Ovaj psihološki nivo pisma treba videti na primeru takozvanog kurziva. Oni koji nisu nikada videli rukopise Bodlera, Malarmea ili Majakovskog, siromašniji su za razumevanje unutrašnjeg vulkana koji u svakome od nas postoji, a koji se kod umetnika najizraženije aktivira…

Imao sam dosta studenata… Među njima, ipak, ističem Bogdana Kršića, Ljubu Popovića, Savu Rakočevića, Miodraga Vartebedijana i Slobodana Jevtića Puliku. Mnogih se, nažalost, ne sećam po imenu… Imao sam veliko zadovoljstvo u radu sa studentima.« Oni su ga iz milošte zvali Pera Bambus. »Mnogi su imali velikog uspeha u opremi knjiga, naslovnih strana i slično… Pismo je takva disciplina duha koja je dobra osnova za umetničko umeće uopšte.«

»Lična poznanstva sa najpoznatijim strip majstorima obogatila su moja crtačka saznanja. Među njima sam najviše cenio Kuznjecova, Lobačeva, Solovjeva, Đuku Jankovića, a naročito sam voleo radove Nikole Navojeva.«

»Dolaskom na Grafički odsek, shvatio sam da je moje ranije bavljenje stripom bio tek početni korak ka umetnosti. Pokušaj da se stavi na papir pokret figure ljudi, životinja ili svega ostalog u prirodi, što nameće izrada crteža u stripu, razlikuje se potpuno od crteža gledanog očima umetnika slikara, grafičara ili skulptora. Jer, kroki nosi jedan specifičan i neuporediv naboj sugestivnosti.«

»Od 1954. godine najviše državne i javne institucije su mi se obraćale za stručnu pomoć, pre svega iz oblasti pisma. Veliki je spisak tih radova, likovno grafičkih rešenja, oprema i stilizacija diploma, maraka, povelja i albuma. Posebnu pedantnost i artificijelnost zahtevao je rad na poveljama stranim državnicima… Povodom proglašenja cara Haila Selasija počasnim građaninom Beograda izradio sam nacrt i potom izveo povelju na pergamentu koju sam ukrasio čistim zlatom… Na primer na povelji Burmanskoj uniji, kojoj je naša vlada poklanjala naoružanje, ispisivanje sam radio našim i burmanskim pismom, pa je zlatom ukrašena povelja sadržavala preko hiljadu znakova slova pisanih tušem na pergamentu.« Moramo se složiti da je ovaj ozbiljan umetnički rad najčešće anoniman, jer taj izuzetan trud uložen u radove iz oblasti primenjene grafike sa specifičnim unikatnim sadržajem i vrednošću, na podlogama kakve su pergament, koža ili svila, ima priliku da vidi samo mali broj ljudi a, najčešće, ova dela odlaze iz zemlje.

Šezdesetih godina Mladenović je bio likovni urednik časopisa za decu »Poletarac«. Naglašava da ga je taj rad vratio u svet detinjstva, da je »Poletarac« bio delo velikog broja entuzijasta. Izdvaja akademika Ljubicu Sokić, zatim Marka Krsmanovića, Desanku Maksimović, Dragana Lukića, Slobodana Gavrilovića… Sentimentalno ga naziva »listom koji je bogatio, a ne pretio, blagodarnom jeziku detinjstva«.

U svim vremenima državna služba značila bi umetniku rešenu i sigurnu egzistenciju. Zato nas Mladenovićevo napuštanje docentskog posla, radi ispunjenja unutrašnje potrebe da štafelaju preda svu radnu i mentalnu energiju, uverava da ove redove posvećujemo delu umetnika rođenog da bude slikar.

»Slikanje od 1962. godine ispunjava sav moj život. Pejzaži, mrtve prirode i, naročito, cveća postaju moja opsesija. Zašto cvetovi? Možda jedino zato što su cveća, u mom poimanju sveta, predstave života i misaonosti.«

Pod utiskom autorove lirske proze o početku velike ljubavi roditelja koja je njihovoj deci ostala kao uzor, a o kojoj čitamo… »Učeći jezik jedno od drugog otac i majka su se učili stalnim viđanjima: za svaku novonaučenu reč darovali su jedno drugo ružom. Za svaki nesporazum, zbog neznanja jezika, mirili su se darivanjem ruže.« Čini nam se kao da je simbol ove ljubavi sadržan i zadržan u svakom naslikanom buketu njihovog sina. »Cveća sam, i do danas nastavio da slikam uporno braneći svoj pogled na svet od svih izazova moderne civilizacije i moderne umetnosti.«

Nenad Simić, istoričar umetnosti, piše: »Živeti kao zatočenik u svetu svoje tematske renesanse, dosledni poklonik cveća, harmonije i ritmike, Mladenović je, u ovom veku tehnokratije, u stvari zalutali bard…«

U tačnost ovih navoda ne sumnjamo i zato što nas je Mladenovićevo sećanje, na primer na dvorište roditeljske kuće njegove majke u Slivenu, u Bugarskoj, uverilo da postoji njegova direktna veza i potreba za slikanjem samo onog što vidi i posmatra u okolini, onog što najčešće podrazumevamo pod pojmom priroda.

»S obe strane staze rastao je šimšir, koji je ispuštao prijatan, osvežavajući miris. To zeleno bokorasto žbunje ispuštalo je rano izjutra opojni miris, svoj dah, ali isto tako i na jakom suncu, i posebno posle prolaznih pljuskova, i taj se miris upio i vezao uz mene za čitav život.«

»Nesporno je da sam se opredelio za staru tehniku, bolje reći tehniku starih majstora. To znači da slaganje boja, odnosno pojava ili predmeta – u ovom konkretnom slučaju: cvetova – vršim na drugačiji način. Kod mene lazuri ne postoje da bi iznašli ili iznudili ton, već su oni sama struktura, a samim tim i narativni deo slike… S obzirom na tehniku slikam dugo i pažljivo. Ne žurim.«

Od mnogobrojnih kritika uglednih istoričara umetnosti i likovnih teoretičara izdvajamo sledeće dve. U tekstu naslovljenom kao »Zagonetni realizam«, likovni i književni kritičar Predrag Dragić Kijuk, ističe: »Otkrića uvek smišljeno odabrane perspektive, uvek pažljivo nanošenje površine boje na platno, uvek odabrano nijansiranje uz pomoć lazura – uverava nas u potrebu vraćanja ovim slikama, i spoznaji da nas je artificijelnost obmanula. Tek zahvaljujući studioznijem posmatranju ovih tema o cveću otkrivamo zagonetni sloj likovnog značenja, otkrivamo skrivenu analizu sveta, jedan istovremeno poetski i metafizički realizam.«

Italijanski likovni kritičar Mario Sintik je zapisao: »…sa Mladenovićem tema o cveću, danas takoreći zaboravljena, vraća se u našu svest i izražava se u našoj duši, stimulišući jednu novu i aktivniju interpretaciju.«

Razočaran u likovna ostvarenja koja je imao prilike da vidi u Americi, a koja, po Mladenoviću, ne prate njeno materijalno bogatstvo, on piše: »… odlučio sam da prekinem sa putovanjima i svoj umorni štafelaj postavim u imaginarnu statičnost mog Beograda. Odavde vidim bolje, i razumem bolje, smisao umetnosti i života. Ako sa starošću umetnika dolazi mudrost, onda sam je ja našao u odgonetanju vizantijske molitve svetlosti.«

Zahvaljujući literarnom daru da kroz svoj dnevnik »Život sa paletom« ostavi dokumentarni trag o ljudima i događajima koji ga prate sve do danas, znači gotovo devet decenija, Mladenović postaje hroničar vremena u kome živimo pomažući nam da bolje razumemo prošlost, sadašnjost i budućnost likovnog stvaralaštva kod nas i u svetu.

Ivana Marcikić
»Signum« br. 8