Radeta Stanković

Redovni profesor
(1905-1996)

Odsek Vajarstvo, predmet Vajarstvo

Na Fakultetu primenjenih umetnosti od 1948. do 1968. godine.

Rođen je 1905. godine u Beču. Završio je Kraljevsku akademiju za umetnost i obrt u Zagrebu kod profesora Ivana Meštrovića 1933. godine.

Bio je docent na Akademiji likovnih umetnosti i zatim profesor na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu od osnivanja 1948. do odlaska u penziju 1968. godine.

Samostalne izložbe:

• Beograd, 1973.
• Beograd, 1988.

Grupne izložbe

Prvi put je izlagao u Beogradu 1937. godine. Učestvovao je na brojnim kolektivnim izložbama u Jugoslaviji i inostranstvu

Studijska putovanja

Francuska, Velika Britanija.

Nagrade

• Nagrada za spomenik Skenderbegu u Tirani 1937. godine.
• Druga nagradu na javnom konkursu »za podizanje spomenika blaženopočivšem viteškom kralju Aleksandru I Ujedinitelju« 1938 (s inžinjerom Milošem Somborskim)

Najvažniji radovi:

• Spomenik kralju Aleksandru, Niš 1939.
• Spomenik obalskom radniku, Beograd 1952.
• Spomenik Žarku Zrenjaninu, Zrenjanin 1952.
• Spomenik Vasi Čarapiću, Beograd 1954.
• Spomenik palim borcima NOB-a, Opovo 1957.
• Spomenik Narodnooslobodilačkoj borbi, Kikinda 1967.
• Spomenik Kosmajskom NOP odredu, Kosmaj 1982.
• Spomenik partizanu, Groblje oslobodilaca Beograda 1944., Beograd 1988.

……………………………………………………

1905. Radeta Stanković je rođen 22. februara u Beču kao prvo dete u porodici lekara Radenka Stankovića i Darinke, rođene Milovanov. Njegov deda po ocu bio je sveštenik, a deda po majci, Stevan Milovanov, studirao je u Budimpešti i Zagrebu prirodne nauke. Milovanov je bio profesor gimnazije u Novom Sadu i napisao je nekoliko školskih udžbenika iz matematike, fizike, hemije i geografije. U tada vodećoj gimnaziji – danas ona nosi ime Jovana Jovanovića Zmaja – Milovanov je kao profesor, a kasnije i njen direktor, proveo skoro pola veka, od 1880. do 1929. godine. Njegov otac, Radenko Stanković (1880–1956), studirao je medicinu u Insbruku i Beču, gde je bio asistent kod prof. Langštajnera, dobitnika Nobelove nagrade za medicinu. Radio je kao lekar u Zagrebu od 1906. do 1921, a po dolasku u Beograd postao je profesor kardiologije na Medicinskom fakultetu. Osnovao je Internu propedevtičku kliniku na Guberevcu i jedan je od osnivača kardiologije u Srbiji. Za senatora je imenovan 1932, a kraljevski namesnik je bio od 1934. do 1941. godine. Ratne i posleratne godine proveo je u Beogradu.

1906.  Porodica Stanković seli se u Zagreb, gde Radeta pohađa osnovnu školu i dva razreda gimnazije.

1921. Cela porodica prelazi u Beograd, i u njemu Radeta završava dva poslednja razreda gimnazije.

1923-1927. Studira na Muzičkoj akademiji u Zagrebu i jedan je od darovitijih učenika na klavirskom odseku prof. Stančića. Svi članovi porodice Stanković bili su, inače, veliki poznavaoci i ljubitelji muzike, a na intimnim kućnim koncertima majka Darinka i sestra Milana su svirale klavir, a otac Radenko violinu.

1927-1933. Na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i umjetni obrt u Zagrebu Radeta Stanković je proveo najpre osam semestara u opštoj školi za skulpturu, a posle, s dozvolom »profesorskog zbora«, još četiri semestra u »specijalnoj kiparskoj školi«, koju su vodili profesor Ivan Meštrović i »učitelj« Frano Kršinić. U diplomi, koju je potpisao profesor Frangeš 10. juna 1933. u Zagrebu, kaže se još, da je »uspej njegova rada bio odličan«. Specijalne studije su bile organizovane tako da je od devetog do jedanaestog semestra Ivan Meštrović vodio predmet modelovanje po prirodi, a dvanaesti, znači, poslednji semestar, Radeta Stanković je proveo u radionici za kamen kod profesora Frana Kršinića. Već u toku redovnih studija Kršinić je bio profesor mladom Stankoviću, sudeći prema sačuvanom studentskom indeksu, broj 171, od oktobra 1927. Na prvoj godini studija Kršinić, s Rudolfom Valdecom, drži predmet model po prirodi, a zatim mu samo Kršinić predaje obradu kamena na trećoj godini akademije. Kao student, Radeta Stanković je proveo nekoliko godina radeći u ateljeu profesora Roberta Frateša Mihanovića.

1933-1936. Samostalno radi kao vajar u Zagrebu, u svom ateljeu u Klenčevoj ulici. U kratkoj autobiografiji, sačuvanoj u rukopisu, Stanković navodi da je, po pozivu, izlagao u Zagrebu na Proljetnjem salonu i da je učestvovao na konkursima za javne spomenike u Nišu, Skoplju i Novom Sadu, gde je dobio jednu četvrtu nagradu. Dalje još kaže da je u tom periodu izveo reljef za Sokolski dom u Novom Sadu, a tri skulpture u bronzi otkupila mu je tadašnja Banska uprava u Zagrebu. Ova rana dela, nastala u vreme njegovog boravka u Zagrebu, danas su izgubljena.

1935. Provodi četiri meseca u Parizu i Londonu. Posećuje muzeje i vajarske ateljee, a naročito zanimanje pokazuje za radove Ogista Rodena. Putuje u Italiju i oduševljava se Mikelanđelom. Mikelanđelova i Rodenova dela trajno će obeležiti stvaralaštvo Radeta Stankovića. Iako putuje u vodeće umetničke centre, on pokazuje vrlo malo interesovanja za kubističku, konstruktivističku i, uopšte, modernu skulpturu, a dela savremenih francuskih, italijanskih i engleskih vajara nisu ostavila traga u njegovoj, tada već formiranoj, klasičnoj koncepciji skulpture.

1936. Prelazi u Beograd, gde u svom ateljeu u Siminoj ulici radi do kraja života.

1937. Izlaže sa Udruženjem lšovnih umetnika u paviljonu »Cvijeta Zuzorić« u Beogradu. Tada nastaju i njegovi prvi sačuvani radovi Ribar, Čobanin u bronzi i Portret žene u kamenu. Učestvuje na međunarodnom konkursu za spomenik Skenderbegu u Tirani, a njegov, danas izgubljen rad, delio je jednu od četvrte do sedme nagrade.

1938. Nastaju kamerna dela u bronzi Ležeći ženski akt, Stojeći muški akt i Pan, koja su bila deo enterijera porodične vile u Čortanovci-ma, kao i druga dela: Orsrej, Herkul, Violinista. Za železničku stanicu u Vršcu uradioje bistu kralja Aleksandra Karađorđevića. 1939. Radi konjaničku figuru kralja Aleksandra Karađorđevića u Nišu. S inžinjerom Milošem Somborskim, iz Beograda, osvojio je drugu nagradu na javnom konkursu »za podizanje spomenika blaženopočivšem viteškom kralju Aleksandru I Ujedinitelju«, koji je raspisao 1938. godine Odbor Banskog veća Moravske banovine. Nastaje Vodonoša, skulptura u Narodnom muzeju u Beogradu.

1941-1944. Vreme rata provodi u svom ateljeu u Beogradu, ne izlaže, ali radi prve alegorijske kompozicije posvećene užasima rata, u kojima su ljudska lica zamenjena životinjskim glavama, Gering na šest točkova, Stampedo, Ne vidim, ne čujem, ne znam i druga dela. 1945. Ubrzo po oslobođenju, 5. aprila 1945, postavljen je za docenta na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a 26. decembra iste godine postaje profesor za skulpturu u Školi primenjene umetnosti u Beogradu, gdeje dobio i nagradu za pedagoški rad.

1945-1947. Sarađuje u izradi grandiozne figure Pobede za spomenik Antuna Augustinčića na Batinoj Skeli. O tome u pomenutoj autobiografiji Stanković kaže: »Prema skici i studiji Augustinčića povećao sam i izveo u glini, sa J. Grasijem, figuru Pobede visine 5,40 m za Augustinčićev spomenik u Batinoj Skeli«.

1948-1968. Izabran je 30. novembra 1948. za vanrednog profesora na tek osnovanoj Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, na kojoj je, od 1. maja 1962. u zvanju redovnog profesora radio punih dvadeset godina, sve do 1968, kada je otišao u penziju.

1949-1988. Učestvuje na javnim konkursima za podizanje spomenika uglavnom posvećenih narodnooslobodilačkoj borbi. U saradnji s arhitektima Brankom Bonom i Đorđem Krekićem izveo je veliki broj javnih spomenika: Elektromonteri, Vasa Čarapić, Obalski radnik, Reljefi i Partizan-borac na Groblju oslobodilaca u Beogradu, zatim Spomenike NOB-u u Mokrinu, Opovu i Bašaidu, Žarko Zrenjanin u Zrenjaninu, Reljef u Mauzoleju na Žabljaku, obnovio je Spomenik borcima 1912-18. u Ubu, i uradio bistu Nikole Tesle. Prema njegovim modelima spomenike u kamenu radio je skulptor Josip Pino Grasi, a poslednje delo, Partizan–borac na Groblju oslobodilaca u Beogradu, izveo je vajar Ajdin Puteš. Svega nekoliko njegovih dela, od kojih je samo jedno potpisano – portret Tome Maksimovića – nalazi se na beogradskom Novom Groblju. Uradio je i veliki broj radova u oblasti dekorativne plastike, a to su najčešće amblemi, značke, ordenje, štafetne palice. Prema navodima iz autobiografije, ovim predmetima pripadaju i njegov prsten za maršala Tita i kutija-poklon namenjena generalu Ždanovu. Skulpture izvedene u kamenu Akt i Devojka s instrumentom poklonjene su državnicima Mongolije i Mađarske.

1973. Prvi put izlaže samostalno na četrdesetogodišnjicu svog umetničkog rada. U predgovoru kataloga izložbe održane u Galeriji doma Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, Radeta Stanković kaže: »Mislim da je obaveza svakog likovnog radnika da pred javnost iznosi rezultate svoga rada. Do sada je društvo bilo upoznato sa mojim radom preko spomenika, koje sam radio u Beogradu, Srbiji i Crnoj Gori. Drugi deo moga rada odvijao se u pedagoškom smeru na Akademiji za primenjene umetnosti. Na ovoj izložbi prikazujem rezultate svoga rada u plastici manjeg formata, koja je nastala u vremenu od 1933-73, a dobrim delom u poslednje četiri godine. Moje interesovanje kretalo se uvek u domenu figuralne plastike, na principima koji su u suštini uvek bili konstantne vrednosti. Prirodno je da se moj rad razvijao u granicama mojih sposobnosti, škole u kojoj sam stekao osnovna znanja i sredine u kojoj sam živeo i radio.« Za svoj prvi samostalni nastup Stanković je odabrao sedamdeset i pet dela, izvedenih u bronzi i gipsu, a među njima su Češljanje, Žena s draperijom, Devojka s instrumentom, Pijanistkinja, Dositej Obradović i mnoga druga.

1975. Ženi se Natalijom Todorović, široko obrazovanom ženom, poznavaocem muzike i književnosti i velikim ljubiteljem umetnosti, koja unosi toplinu i radost u njegov usamljenički život i postaje veran
pratilac i svedok njegovog života i stvaralaštva. Po njenim rečima:
»Radeta Stanković je bio beskrajno skroman i nenametljiv čovek. Njegov život pratile su dve velike ljubavi: vajarstvo i muzika. Svakodnevni njegov rad odvijao se pre podne u ateljeu, a posle popodnevnog odmora, po nekoliko sati, svirao je na klaviru. Voleo je Betovena, ali rado je izvodio i Baha, Mocarta, Bramsa, Šopena i druge. Bioje veliki poznavalac muzike,
pa bi se posle koncerata, na koje smo redovno odlazili, oko njega okupljali
muzičari i muzički kritičari da čuju njegovo mišljenje o izvođaču i o
kvalitetima interpretacije. U skulpturi se divio Mikelanđelu i Rodenu, oni su mu bili uzori. Pored mnogobrojnih ženskih i muških aktova, motiva iz mitologije, srednjovekovne i docnije istorije, muzičara, balerina, cirkuskih artista i raznih drugih tema, rado je vajao životinje, a naročito konje. Voleo ih je i dobro poznavao još od ranog detinjstva, jer je njegova porodica imala konje u letnjikovcu kod Zagreba, a docnije i na imanju u Čortanovcima.«

1988. Po drugi put samostalno izlaže u Galeriji Doma Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, i to dela koja su nastala posle njegove prve samostalne izložbe 1973. godine. Predstavio je sedamdeset i sedam novih radova od kojih je gotovo polovina bila u bronzi. U predgovoru za katalog izložbe Pavle Vasić, između ostalog, ističe: »Stanković je prošao kroz najbolju vajarsku školu svoga vremena u našoj zemlji, kod profesora F. Kršinića, R. Fran Geša, I. Meštrovića i LJ. Babića. Odatleje poneo svakako i sklonost ka futrativnom, koju nije napustio do danas. Tih, povučen, bez nametljivosti, on je prepustio svojoj skulpturi i vremenu da oni budu tumači njegovih shvatanja, poleta i oduševljenja.«

1996. Umire u Beogradu. U njegovom ateljeu u Siminoj ulici u Beogradu ostaloje preko osam stotina dela u gipsu, bronzi i kamenu.