Istorijat Fakulteta

1895.

Prva organizovana školska nastava primenjenih umetnosti u Srbiji otpočela je 1895. godine, samo koji mesec posle osnivanja Srpske crtačke i slikarske škole Kirila Kutlika kada je u istoj školi otvoren večernji kurs za zanatlije, sa ciljem »da zanatlijama da prilike, da se vežbaju i usavrše u stručnom crtanju koji je za samostalan zanatski rad i za gajenje dobrog ukusa od neophodne potrebe«. Kao umetnik i pedagog Kutlik je dobro znao šta znači likovno obrazovanje mladih zanatlija za unapređenje iuzdizanje na evropski nivo umetničkih zanata u Srbiji.

1900.

Posle Kutlikove smrti, upravitelj njegove škole, po odluci ministra narodne privrede od 28. marta 1900. godine, postao je Rista Vukanović, akademski slikar, uz obavezu istog ministarstva da školu i dalje finansijski pomaže. Prema jednom izveštaju škole sa početka juna 1900. godine, na zanatskom kursu bilo je upisano 65 učenika različitih zanimanja. Otkupivši od Kutlikove udovice Crtačko-slikarsku školu, Rista Vukanović je nastavio delo svog prethodnika u pogledu unapređenja nastave primenjenih umetnosti, odnosno zanatskih veština u Beogradu.

Vlasnici, upravitelji i profesori Umetničko-zanatske škole u Beogradu (1905–1918): Rista Vukanović, Beta Vukanović, Marko Murat i Đorđe Jovanović.

1905.

Pa ipak, vreme i izmenjene kulturne prilike na početku našeg veka radili su u prilog osnivanju prve specijalizovane pedagoške ustanove ove vrste kod nas, koja je otvorena u Beogradu 1905. godine kao Umetničko-zanatska škola, sa ciljem da umetnički oplemeni i razvije pojedine zanatske grane. Na čelu ove škole nalazio se isti Rista Vukanović, tada poznati slikar, veoma zaslužan za unapređenje likovne kulture Srbije.
Međutim, u praktičnom radu u ovoj novoosnovanoj školi nastava se uglavnom ograničavala na negovanje likovne umetnosti, posebno slikanja i vajanja. Škola nije uspela da formira čak ni grafičku radionicu, a u širenju okvira njene delatnosti
na oblast primenjenih umetnosti nije pomogla ni činjenica što je u njoj, kao honorarni nastavnik, godinama radio i čuveni Dragutin Inkiostri Medenjak. Ovaj izuzetan pregalac na polju primenjene umetnosti godinama je uporno radio na širenju novih shvatanja u ovoj oblasti likovnog stvaralaštva. U mnogim svojim zamislima išao je ispred svog vremena, težeći da svoju patrijarhalnu sredinu uzdigne na evropski stepen poimanja likovne kulture.

1919.

Umetničko-zanatska škola je postojala do 1918. godine, a po oslobođenju je produžila rad pod nazivom Kraljevska umetnička škola u Beogradu, koja je osim prostorija ukinute škole koristila i njen celokupan inventar, biblioteku i brojne modele od gipsa. Od 1919. do 1937. ova škola je formirala kadrove slikara i vajara kao i nastavnički kadar za srednje škole u Srbiji, a i za Vojvodinu, Makedoniju, Crnu Goru i delimično za Bosnu i Hercegovinu.

1938.

Ideja o osnivanju srednje škole za primenjenu umetnost javlja se nekako uporedo sa osnivanjem Akademije likovnih umetnosti u Beogradu (1937), tako da je nova škola otvorena već iduće, 1938. godine. Za njeno osnivanje najveće zasluge imali su njeni budući
nastavnici: vajar Milan Nedeljković, arhitekta Đorđe Krekić, slikar Ivan Tabaković i vajar Mihailo Tomić. Njima se nešto kasnije pridružuju i drugi nastavnici, uglavnom iz Beograda i Zagreba. Započevši svoj rad skoro neposredno uoči Drugog svetskog rata, ova škola nije imala uslova za duže postojanje i kontinuirani rad: četiri ratne godine bilo je vreme kada je jedva životarila.

1948.

Samo tri godine po završetku rata Škola za primenjenu umetnost je ukinuta, odnosno podignuta na stepen Akademije. Njeni bivši polaznici sukcesivno su završavali školu i prelazili na novoosnovanu Akademiju primenjenih umetnosti koja je počela s radom u jesen 1948. godine. Pored bivših učenika stare škole, pravo upisa na Akademiju, posle položenog prijemnog ispita, imali su i učenici drugih srednjih umetničkih škola, pa i gimnazija, kao i izrazito daroviti pojedinci bez škole.
Tako su, od 1948. do 1951. u zgradi Akademije časove istovremeno, po istom programu, pohađali učenici bivše srednje škole i novi polaznici Akademije. Neki od njih kasnije su postali važni profesori Akademije primenjenih umetnosti.

Već na početku postojanja, Akademija se suočila s nizom problema i teškoća, koji se nisu mogli uvek predvideti, niti brzo savladati. Smeštaj u oronuloj zgradi bivše Umetničko-zanatske škole, koja je građena još u prvoj polovini prošlog veka, nije mogao da zadovolji potrebe savremene nastave jedne visokoškolske ustanove. Nastavnički kadar bio je nedovoljan, regrutovan uglavnom iz redova beogradskih umetnika, koji su se istakli svojim delom u pojedinim umetničkim granama ili kao pedagozi u školama. U prvim decenijama rada Akademije veoma važnu ulogu je odigrao i njen tadašnji rektor Branko Šotra – istaknuti srpski grafičar koji je do kraja života ostao njena vodeća ličnost, dajući najveći doprinos razvoju i afirmaciji Akademije.

U zemlji koja je tek bila izašla iz ratnih strahota i svakodnevno se suočavala s ogromnim teškoćama različite prirode, Akademija je tražila svoje pravo mesto u tokovima kulturnog, privrednog i industrijskog preobražaja društva. Njen prvenstveni zadatak bio je da vaspitava savremeno obrazovane stručnjake, sposobne da unaprede opštu likovnu kulturu svoje sredine kao i da utiču na izgled industrijskih proizvoda, osavremenjavanje trgovine i likovno-prostorno uređenje neposredne čovekove radne i životne okoline.

O uslovima delovanja Akademije u tim prvim decenijama postojanja jedan od njenih istaknutih profesora, dr Pavle Vasić je pisao: »Bio je to veoma težak i naporan put – povezivanje umetnosti i industrije, ali nije sve zavisilo od Akademije, od njene orijentacije i ciljeva. Tu su nastale druge teškoće, osobito u trenutku kada je trebalo zameniti priučene i nedoučene kadrove u privredi. Može se reći da je svako mesto stručnjaka u industriji bilo osvajano sa otporom, čak i tamo gde je bila očigledna
korist od prihvatanja novih, profesionalno obučenih kadrova. Ali, tu su se javljali subjektivni otpori sa kojima nije bilo lako izaći na kraj. Osim toga, trebalo je uticati na razvijanje određene svesti ne samo u industriji, u njenom rukovodstvu, nego i u širokoj javnosti. Razumljivo je što se s vremenom orijentacija Akademije menjala, evoluirala ka novim, izmenjenim ciljevima, koji su se postavljali sa brzim razvitkom našeg društva i njegovih potreba.«

Za četvrt veka svog plodnog delovanja Akademija se razvila u priznatu jugoslovensku visokoškolsku ustanovu, čiji su svršeni studenti ostvarivali u svojim sredinama značajne rezultate, radeći u svim tadašnjim republikama i pokrajinama. Na taj način ona je uticala na razvoj i unapređenje primenjenih umetnosti i dizajna na prostoru cele tadašnje Jugoslavije.

U pogledu unutrašnje organizacije, Akademija se od početka držala nekih osnovnih načela, koja su važila u sličnim školama u svetu, uzimajući jedino u obzir neke domaće specifične prilike i potrebe. Na početku rada imala je osam odseka – za unutrašnju arhitekturu, dekorativnu plastiku, dekorativno slikarstvo, primenjenu grafiku, keramiku, tekstil, scenografiju i kostim. Glavne stručne predmete vodila je grupa nastavnika koja je i inače postavila temelje ove škole i usmerila njenu stručnu orijentaciju ka određenim ciljevima. Bili su to ne samo izvrsni pedagozi nego i izuzetne stvaralačke ličnosti sa izgrađenom umetničkom reputacijom, koja je garantovala ozbiljnost i temeljitost u ostvarivanju postavljenih ciljeva: arhitekti Đorđe Krekić, Momčilo Belobrk i Aleksandar Sekulić (Odsek unutrašnje arhitekture), Radeta Stanković, akademski vajar (Odsek dekorativnog vajarstva), Ivan Tabaković, akademski slikar i dr Sergije Lebedev (Odsek keramike), Vasa Pomorišac, Vinko Grdan i Anton Huter, akademski slikari (Odsek dekorativnog slikarstva), Mihailo S. Petrov i Matija Zlamalik, akademski slikari (Odsek grafike), Milenko Šerban, akademski slikar (Odsek scenografije), Milica Babić, kostimograf (Odsek kostima), Ivan Tabaković i Iva Vrinjanin (Odsek tekstila). Osim navedenih, u istu grupu prvih nastavnika dolaze još i nastavnici teorijskih i praktičnih predmeta: dr Stanislava Kolarić (Istorija umetnosti), dr Pavle Vasić (Istorija kostima), Ivan Lučev (Anatomsko crtanje), Branko Šotra (Grafika), Jefto Perić (Večernji akt), i Dragutin Mitrinović (Projektovanje tekstila). Predmet Likovni elementi godinama je predavao profesor dr Pavle Vasić, a Osnove likovnog oblikovanja profesor Dragoslav Stojanović Sip, istaknuti akademski slikar koji je ostavio dubok trag u radu ove ustanove.

Treba naglasiti da je sa svakom godinom kontakt sa inostranstvom bivao sve izrazitiji, tako da je umnogome mogao da utiče na prilike kod nas, pogotovo u pogledu razvoja primenjene umetnosti i njenog uključivanja u tokove savremenog razvoja na Zapadu.

Put koji je Akademija prešla od svog osnivanja može da se prati po yenim godišnjim izložbama 1951, 1953, 1955, 1959, 1961, 1963. i 1965. godine, zatim po izložbama diplomskih radova 1970. i 1972. godine. Može se reći da je težnja Akademije da što bolje odgovori svojoj ulozi u epohi industrijalizacije bila sve izrazitija.

Katalozi izložbi, kritički prikazi, imali su izvesnog udela u objašnjavanju šta je primenjena umetnost, čemu služi, kakva je korist od nje. Tako je primenjena umetnost počela da prodire u široke slojeve radničke klase, da oplemenjuje njen ukus.

1973.

Nova faza u razvoju ove škole nastaje 1973. godine, kada se Akademija reorganizuje i menja svoj naziv u Fakultet primenjenih umetnosti. Tada je došlo i do nekih organizacionih promena: dotadašnji odseci su zamenjeni katedrama: I – ARHITEKTURA I DIZAJN, II – KERAMIKA I STAKLO, III – SCENOGRAFIJA, IV – VAJARSTVO, V – GRAFIKA, VI – KOSTIM, VIII – SLIKARSTVO i VIII – TEKSTIL. Tom prilikom je usvojen složeniji i bogatiji program nastave (sa 30 časova nedeljno), a nastava je organizovana u specijalizovanim ateljeima sa savremenijim pristupom pojedinim granama primenjenih umetnosti.

Već sredinom Šezdesetih godina otpočeo je proces postepenog podmlađivanja nastavničkog kadra, jer se tada javlja nova generacija nastavnika koji su se uglavnom i sami školovali u Akademiji. To su akademski slikari Rajko Nikolić i Živojin Kovačević (Slikarstvo), Krsta Andrejević (Slikarske tehnike), Aleksandar Tomašević (Monumentalno slikarstvo), Nevenka Petrović i Branislav Subotić (Tekstil), Dušan Ristić (Scenski kostim), Anđelka Slijepčević (Savremeno odevanje), Zora Davidović (Istorija kostima), Mila Rajković i Aleksa Čelebonović (Istorija umetnosti), Božidar DŽmerković (Grafika), Bogdan Kršić (Grafika knjige), Miodrag Vujačić Mirski (Slikarstvo), Stjepan Fileki (Osnove pisma), arh. Dragutin Tavrić (Stilovi u unutrašnjoj arhitekturi), Dragoljub Kažić (Fotografija) i Bogoljub Teofanović (Industrijski dizajn). Njima se ubrzo pridružuju Gradimir Petrović (Slikarstvo), Đorđe Rosić (Keramika), Vojislav Vujisić, Miodrag Živković, Nebojša Mitrić i Nandor Glid (Vajarstvo), Miloš Ćirić (Grafičke komunikacije), Borivoj Likić (Plakat), Ljubodrag Marinković Penkin (Slikarstvo), Ljubodrag Janković Jale (Večernji akt), Borivoje Rakić (Crtanje i slikanje), Živorad Kukić (Scenografija), Siniša Vuković (Unutrašnja arhitektura), Vladimir Todorović (Slikarstvo), Branislav Makeš (Grafika), Aleksandar Ajzinberg (Stilovi u arhitekturi) i drugi.

U godinama koje su sledile javljaju se nova imena istaknutih umetnika, naučnika i stručnjaka za pojedine oblasti stvaralaštva, sa kojima je Fakultet zakoračio u doba svoje pune zrelosti: arhitekt Nikola Kuzmanović (Nacrtna geometrija), Mirjana Isaković i Branislav Stajević (Keramika), Aleksandar Pajvančić Aleks (Grafičke komunikacije i Prostorna grafika), Slobodan Đuričković (Crtanje i slikanje), Aleksandar Dodig (Pismo), dr Vladimir Rozić, dr Branko Vujović i dr Milanka Todić (Istorija umetnosti), Ljiljana Žegarac (Savremeno odevanje), Danka Dokić (Crtanje i slikanje), Miodrag Bajić (Anatomsko crtanje), Ratko Lalić (Crtanje i slikanje) i drugi.