o3one галерија 14.06. – 24.06.2021.
Катарина Драгутиновић Roccella, докторандкиња Факултета примењених уметности у Београду, у оквиру докторског уметничког пројекта „Пиксел у традицији или традиција у пикселу“, користи квадрат као основни градивни елемент композиција и вишемедијских инсталација. Портрет, вечна тема ликовних уметности је само лајт-мотив и препознатљив повод овог уметничког пројекта, пружајући могућност да се међуигром делова композиција дође до нових решења, која могу остати у оквиру почетне тематике, али и удаљити се од ње. Материјал од којих су изведене композиције је разнородан, односно варира у распону текстил-платно-алумина, а оно што обједињује радове у целину, је управо сама структурална јединица-квадрат, као и сликарски концепт стварања, чак и кад се сликање одвија не-сликарским материјалом или техником (текстил). Иако је пиксел као јединица грађе овде у аналогији са квадратом, на портретима није нигде изражена пикселизација субјекта, јер то није била ни намера, те посматрач нема свест о дигиталној естетици на делу, поготово што се ради о врло мануелном процесу када је сама реализација композиција у питању. Прошивени текстил, као јасан печат прошлости, скоро да евоцира на вредне руке наших бака и дугогодишњу традицију ручног рада, појачава утисак мануелног рада и субверзивно удаљава од актуелног садржаја, изазивајући наша визуелна очекивања. Поетички оквир пројекта „Пиксел у традицији или традиција у пикселу“ прати и установљава релационе инстанце уоквирене и повезане појмовима традиционално и модерно, желећи да одгонетне на недоумицу: колико је временски или генерацијски потребно да се одређена модерна, савремена пракса претвори у традицију? Установљени бинарни израз „модерно“ иако реторички у великом контрасту са термином „традиционално“ у ликовној стварности је само један сет традиција у односу на други. Традиција је као модел прошлости неодвојива од интерпретације традиције у садашњости и огледа се у процесима промена, присвајања и тумачења прошлости и као историјски ресурс обликовања садашњости. Радови обухваћени овим пројектом обједињени су идејном тематиком и „мозаичком” методологијом грађења композиција од елемента ка целини, али и у реверзибилном процесу када су скице и интеракција са публиком у питању, где се целина распарчава и ствара се својеврсна апстрактна ликовна слагалица, подложна даљој ликовној манипулацији и варијабилности.
