Редовни професор
(1902–1983)
Предмети: Примењена графика, Цртање и Сликање
На Факултету примењених уметности од 1956. до 1966. године. Шеф катедре Графика
Рођен у Београду. Похађао Уметничку школу у Београду и Академију у Кракову. Ликовни критичар и теоретичар. Један од
пионира примењене графике у Србији. Члан УЛУС-а од 1922. и од тада на одговорним и руководећим местима Удружења. Један од
оснивача УЛУПУДС-а и УЛУПУДЈ-е. Почасни председник Удружења од 1963. Сарађивао у бројним часописима и дневним листовима од 1921.
Самостално излагао у Београду, Пожаревцу, Костолцу, Кучеву, Благојевом Камену, Мајданпеку, Ријеци, Горњем Милановцу,
Чачку, Нишу, Смедеревској Паланци, Загребу, Сарајеву, Вогошћу, Сомбору, Кули, Липару, Крушчићу, Руском Крстуру, Црвенки, Сивцу, Ваљеву, Неготину, Новом Саду, Крушевцу, затим у Будимпешти (са Палавичинијем), Амстердаму, Ајдховену (1929–1976).
Учествовао на многобројним групним и колективним југословенским
и међународним изложбама у земљи и иностранству (1922–1974).
Награде и признања:
- Награда Политике Владислав Рибникар на II Октобарском салону 1961
- Октобарска награда Београда за
самосталну изложбу графике (1921–1962) - Награда Галерије Матице српске на V Међународној изложби графике 1963
- Седмојулска награда СРС 1971
Бројне прве награде на конкурсима за плакат, затим спомен плакете, златне плакете и више златних значки.
Одликован Орденом рада са црвеном заставом 1966, Орденом заслуга за народ са златном звездом 1971, Орденом републике са златним венцем 1977.
……………………………………………………..
Михајло Петров био је српски графичар, сликар, илустратор, песник и критичар, професор; бавио се опремом књига, типографијом и израдом плаката.
Сликарство је учио у Уметничкој школи у Београду (1919—1921. проф. Љ. Ивановић и М. Миловановић). Усавршавао се у Бечу (1922), у Кракову (1923) и у Паризу (1924—1925).
Један од најактивнијих сарадника „Зенита” у његовој првој фази (1921), захваљујући посредовању Станислава Винавера који је у Београду прикупљао прилоге за „Зенит”. Сарађује и у другим авангардним часописима („Dada Tank”, „Út”).
Члан групе Облик 1926—1929. Оснивач Графичког одсека Академије ликовних уметности и Академије примењених уметности у Београду. Један од организатора Шесте југословенске изложбе у Новом Саду 1927. и Прве графичке изложбе 1934. у Београду. Специјално за „Зенит” радио линолеуме који представљају врхунац његовог ликовног стваралаштва.
Од својих првих појављивања на уметничкој сцени окренут ка савременим токовима, Михаило Петров може се сматрати зачетником модерне српске графике. Петров ствара прве апстрактне графике на овим просторима, а његови радови чине интегрални део авангардних публикација Зенит, Дада Танк и Úт, објављиваних током 1921. и 1922. године.
Упознат са водећим естетичким идејама свога времена, први код нас преводи текстове Василија Кандинског, и 1922. у часопису „Мисао“ објавлљује његов есеј „Сликарство као чиста уметност“, а 1924. у листу „Покрет“ пише чланак о Сезану и његовим наследницима. После 1925. године напушта концепцију авангардне уметности и оријентише се ка социјално ангажованој графици.
У периоду од 1955. године, Михаило Петров реализује графичке листове кроз процес дуготрајног, комбинованог обрађивања плоче у техникама акватинте, меке превлаке, бакрописа и бакрореза. Петров у графичку плочу утискује реалне материјале као што су жица, канап, тканине, метал, дрво, уместо да по њој црта, инсистирајући на концентрацији и таложењу слојева.
Оваквим третманом, Петров се у медију графике посвећује експерименту и истраживању материје, настојећи да класичну графичку дисциплину редефинише, и уведе је у идеолошку и духовну климу времена.
Осим графике, бавио се сликарством, ликовном критиком, примењеном графиком, педагошким радом. Од 1940. први је предавач на новооснованом одсеку графике Факултета ликовних уметности, а од 1951. професор на Факултету примењених уметности.
