Erazmus+ mobilnost u svrhu studiranja na Andaluzijskoj visokoj školi za umetnost i dizajn u Granadi, Španija
Nema veće tuge na zemlji no biti rođen slep u Granadi.
Francisko de Ikasa
Koliko god arapski prodavci u suvenirnicama iznova ponavljali ovaj citat na magnetima, šoljama sveskama, olovkama, jastučnicama i maramama, on neće postati manje istinit. Generacije umetnika od Šekspira i Matisa do danas ponavljaju iste priče o toploti crvenog kamena i lepoti ukrasa od pečene zemlje na Alhambri, mirisnim i setnim, strmim i uskim ulicama starog arapskog komšiluka, Albajsina i skoro pa večnoj snežnoj i ogromnoj planini koja grad nadgleda sa svake prašnjave terase sa crvenim pločicama i neizostavnom platnenom nadstrešnicom „lonac” zelene boje. Jutro tamo počinje kasno: tek oko 10 ljudi navale na posao, po hleb, kafu i doručak na trgu. Oko dva već počinje siesta: onaj čuveni španski odmor sredinom dana, taman za dremku posle ručka i malo mirnog slobodnog vremena, jer nakon toga, kad otpočne dugo i sunčano veče sledi vino, jaka večera i onda još vina, i onda tako iz dana u dan, menjajući jedino vidikovac i boje zalaska sunca i pesme na repertoaru dežurnog gitariste, neretko i violiniste. Međutim, ima jedna začkoljica: kako biti odgovoran student u tom gradu-muzeju pored tolike lepote, jeftinog vina, ulične muzike i brbljivih lokalaca?
Da bih opravdala svoju opuštenost, rasterećenost i mir kakav sam uživala tokom svog boravka u Granadi, reći ću da je kompletno iskustvo za mene bilo jedno ogromno nadahnuće. Verujem da će sve boje, oblici, ukrasi i arabeske koje sam videla, makar i stidljivo završiti na sledećom crtežu, kaligrafskom ispisu ili ilustraciji. Dragocena i bogata kolekcija sunčanih i suvih pejzaža, pokislih ciglanih krovova i ukrasnih orijentalnih prozora i drveća zrelih pomorandži zajedno sa domaćom pastom sa paradajzom jedne cimerke i marokanskom kafom druge čini ono što sada posedujem kao ličnu zbirku inspiracija i referenci u daljem umetničkom radu.
Kao studentu umetničkog fakulteta, metod učenja kroz upijanje atmosfere i sveta oko sebe vrlo mi je važan.
Kao studentu iz provincijalne Srbije, susret pre svega sa Španskom, a zatim i kulturama svih ljudi koje sam upoznala, bio je jedna važna lekcija u kosmopolitskom obrazovanju, učenju tolerancije i empatije.
Kao zaljubljeniku u jezike i velikoj brbljivici, prilika da pričam 4 jezika dnevno bila je poučna, malo komplikovana, ali jedinstvena. Naučila sam da se jezik ipak može naučiti za 4 meseca.
Kao osobi, ovakvo iskustavo ostaje zanavek.
