Факултет примењених уметности реализовао је екскурзију Италија 2023 са проф. Просеном врло успешно. Сви смо се вратили. Било је жеља уверен сам, да се и не вратимо тако брзо, јер је седам дана пролетело за час. Откривање Италије, већини непознате, започело је са Падовом где смо попили прву јутарњу кафу, осетили боје и мирисе Италије на пијаци, ослушкивали наше гласове јутром празним улицама, које ће се за пар тренутака потом испунити грајом и животом какав у Италији бруји до касно у ноћ. Посетили смо цркву Светог Антонија Падованског, португалског светитеља који је овде окончао свој живот – у цркви се чува његов језик као главна реликвија која подсећа на његове проповеди и приче. Хлад од сунца јарког пружила нам је најстарија ботаничка башта, основана 1545, као и двориште Универзитета из 1222. За крај смо оставили обилазак Капеле Скровењи где нас је револуционарност Ђотових фресака оставила испуњене радошћу и бојом. Први дан окончали смо веселом хотелском журком, која ће у сећању остати нама и малом тихом градићу Абано Терме.
Сутрадан је сваки камен Венеције имао своју причу за нас, сваки голуб је позирао на слици, а галебови су били нешто више насртљиви. Локалне боје и амбијент је попут светлописаног звука наше групе која је вијугала уз Венецијанске канале забележио Михаило Божовић. Венецију смо открили пловећи Каналом Гранде – главном авенијом ове хиљадугодишње Краљице мора. Прошли смо испод и преко моста Риалто, посетили цркву Светог Марка, и индивидуално покушавали да се изгубимо и онда нађемо неки свој пут.
У Равени смо видели све оно што већ имамо у предавањима – ваљда ће, како професор мисли, нешто да нам остане бар до испита. надам се и много дуже. Равену је тешко описати ако нисте осетили њено жарко сунце на својој кожи, и свежину лепоте њених мозаика доживели у некој врсти духовне медитације коју ово место од вас тражи.
У Риму смо провели три дана, неко је израчунао да смо прелазили по 20 хиљада корака… Посету Вечном граду отпочели смо Галеријом Боргезе, првом приватном колекцијом коју је формирао неко ко се баш разумео у уметност, а живео у време Каравађа и Бернинија. Не постоји осећај већег задовољства до оног кад некога уведете први пут у Галерију Боргезе, и осетите ту вртоглавицу и радост у туђим очима. Истог дана уследило је панорамско разгледањеи шетња главним трговима и улицама Рима. Као блесак се ређају свежина Пантеона обасјаним преко једног отвора светла, најсавршенија грађевина икад подигнута, срце Рима које пулсира око фонтане ди Треви, Навона, Шпанске степенице. Ово није било довољно за први дан, па смо се зато увече још мало прошетали сви скупа до Трастевере где нас је медитерански вајб носио до касних сати.
Другог Римског дана шетали смо подземним тунелима Себастијанових катакомби, и ту у цркви видели и последње Бернинијево дело. Хладне тунеле заменили смо чекањем на сунцу пред Ватиканским зидинама. Вредело је због Рафаелових станци, Микеланђелове Сикстинске капеле, погледа на Лаокона уживо и још толико тога, да смо се после Ватикана избезумељни од лепоте и умора растурили по граду, да би тек увече били у стању да се вратимо у Трастевере, до касно.
Трећег дана смо видели Бернинијев гроб, уз олтар папске базилике Санта Мариа Мађоре, скромна плоча са пар слова – више је плеоназам. Видели смо Мојсија, Колосеум и попели се до Капитолског трга, и самостално упијали последње утиске до пред полазак из града у који воде сви путеви.
За крај је дошла Фиренца. Исувише мала у својој преобилности лепотом и величанственим људима који су у њој живели. Највећи утисак поред изванредног сладоледа оставила је галерија Уфици. После ових пар дана вероватно се неко запита има ли уметности и у другим земљама, шта је остало ван Италије? То ћемо утврдити наредном екскурзијом Париз са проф. Просеном 2024.
